Download >> Read Online >> pravoslavlje novine srpske patrijarsije duhovne knjige u pdf-formatu мисионар часопис pravoslavne knjige u pdf starac tadej knjige pdf misionar film pravoslavni misionar casopis duhovne knjige pdf Kolaric Juraj, Katolicko-pravoslavni odnosi: 1965-1990 (???????????????? “Pravoslavni misionar” (????????????????????),?????????????????????? Being based on official documents we have during the period of. СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА! TranslateShow original text. Акатисти и молитве Пресветој Владичици нашој БОГОРОДИЦИ.pdf - File Shared from Box. Такође популарна издања: часописи 'Православље' и ' Светосавско звонце'. Овај предиван часопис излази двомесечно и углавном се 7 ozu 2011 12 Katolicki misionar Knoblecher (1819. Jonar v juznem Sudanu in raziskovalec reke Nil” (www.etno-muzej.si/files/article/Frelih. 13 Vidi Sanda KOCEVAR, “Prilog. Krscani, pravoslavni, njihove su zene krasne. 26 јан 2015 Православље – Српска православна црква; Светосавско звонце Светигора – Митрополија црногорско-приморска; Благовесник Portal duhovnih pouka i besjeda, MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA. Pravoslavni MISIONAR 3 Rukopisi i fotografije se ne vra}aju. Tekstovi i MUCHOHaPCl [Filename: Pravoslavni_misionar_mart2013.pdf] - Read File Online Горе имајмо срца. Протојереј - ставрофор ЉУБИВОЈЕ РАДОВИЋ.. Јеванђеље је творевина Богочовека Христа и наука Божија, а не људска Pravoslavni molitvenik pdf free download unikmetal ru. Download 2 pravoslavni molitvenik pdf files TraDownload. Pravoslavna riznica je misionar u pravoslavlju Pravoslavna internet knjizara manastira Rukumija Prodaja pravoslavne Pravoslavna riznica je misionar u pravoslavlju. Pravoslavna internet knjizara manastira Rukumija. Prodaja pravoslavne literature, knjiga i ostalih crkvenih,,,,. Наслов оригинала Александр Дугин КОНСПИРОЛОГИЛ (Наука о заговорах, таинвих обшествах и окулвтнои воине) «АРКТОГЕЛ» Москва, 1993. Уредник ВЛАДИМИР МЕДЕНИЦА АЛЕКСАНДАР ДУГИН КОНСПИРОЛОГИЈА (НАУКА О ЗАВЕРАМА, ТАЈНИМ ДРУШТВИМА И ОКУЛТНОМ РАТУ) Превео ЗОРАН БУЉУГИЋ Београд, 2008 I ПАРАДИГМЕ ЗАВЕРЕ (Увод у конспирологију) ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА Почињући расправу о тако осетљивом проблему као што је “теорија завере”, расправу која свуда распирује страсти (не само новинарске већ и политичке, па чак и правничке!), хтели бисмо да одмах одредимо особеност нашег приступа овој теми. Потпуно смо убеђени у то да постојање или непостојање саме “завере” апсолутно ништа не би изменило у овој проблематици. Јер, хтели не хтели, током последњих векова савремене историје конспиролошки мотиви у историографији, културологији, па и у дневној политици играју тако значајну улогу (а у извесним случајевима представљају чак најјачи аргумент), да нас то већ само по себи приморава да пажљиво проучимо феномен “конспирологије”. Ту је могуће, наравно, ти1аш тиШшИ.Г, направити паралелу са религијом која не постоји на рачун чињенице Вога, већ чињенице вере. У нашем случају могло би се рећи да “завера”, у најопштијем смислу речи, постоји, будући да постоји читава једна историјски и социолошки фиксирана вера у њу, која се заснива, између осталог, на више или мање брижљиво разрађеној и прилично разноврсној аргументацији. Свакако, проблем је у својој пуноГш скоро бескрајан, те нипошто немамо намеру да претендујемо на његово исцрпно разматрање. За нас је, напротив, најважније да понудимо принципијелну пролегомену за непристрасно и утемељено истраживање “теорије завере”, изван полемичких или чисто фактолошких спорова. Ако је током више столећа мноштво људи било и наставља да буде убеђено у постојање више или мање универзалне мреже “завереника”, који имају неке своје посебне планове и желе да их наметну човечанству, предмет проучавања сигурно постоји. Аргумент који најчешће наводе противници “консииролошког” приступа историји састоји се у указивању на гротескност лаичке “конспирологије”, чије су максиме заиста сликовито неодрживе и понекад апсурдне. (То је нарочито карактеристично за антимасонске митове с краја XIX века -“случај Таксила” итд.). Али захваљујући истраживањима савремених социолога и историчара религије (а посебно Мирче Елијадеа), знамо да на први поглед неодговарајућа оцена различитих слојева друштва о овим или оним историјским феноменима може да потврди (и у већини случајева потврђује!) постојање истих несвесних архетипова који конкретне чињенице и догађаје доводе до митолошких парадигми, иако те парадигме могу остати потпуно изван рационалног плана. На пример, руском бољшевизму својствени месијански патос и очигледне аналогије с новогвинејским каргокултовима (в. Елијаде: Мефистофел и Андрогин) не представљају толико аргументе у прилог томе да су ти људи “грешили”, да су “били преварени” или су “поверовали у химеру”, колико сведоче о дубокој архаичности и одређених слојева народа који су насељавали Руску Империју уочи Октобарске револуције, и о постојаности извесних митолошких комплекса у равни колективног несвесног. Исто тако стоји ствар и са лаичком “конспирологијом”. Mar 3, 2011 - ЦБК, ЦБП, целлюлоза, бумага, целлюлозно-бумажная промышленность,целлюлозно-бумажное производство, флютинг, индекс цен, отрасль ЦБК, картон, писчебумага, производство, целлюлозно бумажный комбинат, фабрика, целюлоза, экспорт, импорт, повышение цен, Лесной кодекс,. Предметом политического скандала и небывалой сенсационной известности, книга постепенно превратилась в объект спокойного чтения, любви, признания и изучения. Художник, по определению Райнера Марии Рильке, одного из самых духовно близких. Пастернаку европейских писателей XX века, это. Њена претераност и упрошћеност су знаци који указују на неке архаичне слојеве. Они не могу бити до краја осветљени рационалношћу, али ипак теже да из својих дубина изађу на површину како би саопштили своју нему и понекад неартикулисану поруку о “опасности светске завере”. И чињеница је да је одушевљавање конспирологијом често повезано с реалним психичким поремећајем. Такође, многи душевни болесници природно и спонтано, без икакве претходне припреме, у општим цртама репродукују све етапе “конспиролошке логике” (треба се само сетити различитих врста манијакалнодепресивних психоза!). Ово поново доказује укорењеност проблема “завере” у најдубљим основама човекове индивидуалне и социјалне психе, и никако не може послужити као доказ да је завера производ психичког поремећаја. Ту је логика обрнута. Слабљење, из ових или оних разлога, рационалних индивидуализованих структура свести разоткрива управо оно што представља најдубљи садржај психе, те само осветљавање тог садржаја (а никако бекство од њега) може довести до формирања истински потпуне личности. Идеалан пример за то су ортодоксни религиозни мистици који психичке поноре обасјавају светлошћу конкретне, рационалне, па чак и надрационалне теологије. Било како било, “конспирологија”, сама по себи, неоспорно захтева систематску анализу и проучавање. Такво проучавање (или барем, колико је то могуће, његов почетак) и предлажемо оним истраживачима заинтересованим за ову област, као и присталицама и противницима узнемирујуће “теорије завере”. ОСНОВНИ КОНСПИРОЛОШКИ МОДЕЛ Размотримо сада шта се заправо има у виду у најопштијем случају када се помиње “завера”, тачније, “завера светских размера”. Јер управо идеја такве “глобалне завере” и представља основу конспирологије, чак и у оним случајевима када се ради о објашњавању или “разоткривању” неке посебне, локапне завере. Схематски, може се рећи да почетни аксиом конспирологије представља идеја о постојању тајног друштва, чији чланови теже да покоре цео свет и створе потпуно нови поредак у којем ће они заузимати кључне позиције и апсолутно господарити. При томе је важно да претпостављени поредак неће бити било какав поредак, веЈт потпуно супротан ономе који постоји сада или који је постојао “јуче”, то јест потпуно супротан “природном” поретку. Тајно друштво се не састоји просто од “лоших” али “обичних” људи, већ од посебних “генија Зла”, који при том поседују извесну фундаменталну типску аномалију у поређењу с “нормалним”, “природним” човечанством. Према томе: 1. У центру “завере” налазе се људи. Ти људи су скривени под велом тајне. Ти људи су принципијелно дефектни у самој својој основи. Циљ “завере”је стварање “антиреалности” која одговара “антинормалности”самих завереника. Негативни циљ “завере” је уништење “природног”, “нормалног” поретка ствари који представља “сметњу” и “препреку” (или барем подјармљивање и потчињавање “нормалне” реалности). Одмах треба подвући да прва тачка нипошто не представља таутолошки суд. Напротив, она је једна од најфундаменталнијих црта савремене конспирологије, настале после епохе просветитељства, за разлику од аналогних концепција које постоје у традиционапним, “сакралним, друштвима. У принципу, то да историја има некакав циљ, логику и предодређене етапе признају сва религиозна, као и извесна чисто профана учења (рецимо, марксизам са својом логиком “смене економских формација”). Али одговорност за циклично кретање историје, која се непрестано удаљава од свог сакралног извора, дакле у правцу њене непрестане деградације, религиозни догмати најчешће приписују безличним силама Усуда, Судбине или ванљудским извршиоцима Предодређења - Анђелима, Демонима, Суштинама Мрака, које “вуку” човечанство ка есхатолошком пропадању и распадању. У савременој конспирологији, пак, непрестано се подвлачи управо људски карактер завере, а телеолошке идеје Предодређења по правилу играју помоћну улогу и то само код одређених типова конспиролога (о чему ћемо касније подробније говорити). “Завера” - то је обавезно “завера људи” и није случајно што се појава историјске конспирологије подудара управо са епохом просветитељства, када је “хуманистички”, “чисто људски” фактор постао културна доминанта за одређени део човечанства (то јест, Запад). У целини, нови век је представљао оштар раскид с последњим инерцијалним остацима сакралне цивилизације у Европи, која је нагло почела да се дезинтегрише негде од последњих столећа средњовековља. Нови век представља тријумф “човека”, узетог као некакав саиза тј. Парапелно са офанзивом “хуманизма” на све области културе, историјска Предодређеност и вера у њу током многих векова реално је надживела крах религиозне цивилизације на Западу и попримила форму “тајног друштва” људи који су одговорни за негативни историјски ток догађаја, за све “зло” које се дешава у друштву и цивилизацији у глобалним размерама. На тај начин, конспирологија је у већини случајева спојена са “световним”, “лаичким”, “нерелигиозним” односом према логици историје. Али истовремено типична конспиролошка свест у пракси је прожета и схватањем о неизбежности таквог развоја догађаја, што очигледно представља остатак сакралног погледа на свет. Тачније речено, за конспирологију је у целини каракгеристичан управо спој “световних” и “религиозних’ мотива (заправо “хуманизма” и “фатализма”). Тај спој (који, осим свега осталог, најчешће остаје несвестан) објашњава посебну екстравагантност која је често својствена конспиролошким концепцијама. Тајност друштва “завереника” такође исходи из двојаког приступа схватању историјских механизама. С једне стране, оно је скривено од обичних људи, као што су за вернике скривене оностране силе Зла. С друге стране, то је ипак друштво, то јест некаква социјална структура, а не “демонска свита Ћавола”, нити “војска Асура” у хиндуизму. И “нови светски поредак” који представља циљ “завереника” исто тако је мистичан као и “апокалиптичко царство Антихриста”, али је истовремено и људски рационалан, само у посебној, обрнутој, “хуманистичкој” логици. На пример, уместо “најбољих” тамо ће владати “најгори”, уместо “норме” тамо ће бити озакоњена “патологија” итд. И најзад, ту је агресија “завереника” против садашњег status quo у постојећем, конкретном друштву.1 Та агресија постојана је само у једноме: она је увек уперена против онога што постоји сада, а шта је то што постоји сада и није толико важно. Дакле, за религиозну свест деградација реалности, универзални “грехопад” света има само један правац - ка све већем и већем распадању, све до последње есхатолошке катастрофе и нове интеграције с Начелом. Зато је за конспирологе негативан сами ток историје цивилизације, а не њена конкретна фаза. Та мржња према садашњости приписује се “завереницима” у свакој конкретној епохи у мери у којој се мењају друштвена уређења и политички приоритети. Сви ови издвојени моменти изврсно се слажу са полунесвесним карактером конспиролошких концепција. У њима, у својству “архаичног” и “инерцијално и несвесно религиозног” елемента, иступа магловито поимање сакралног детерминизма Историје, њена циклична Предодређеност, а у својству “рационалне надградње” - позитивистичкохуманистичка представа о “човеку као ствараоцу историје”. Отуда, уосталом, и чест призвук менталне патологије код конспиролога -то је последица спајања двају различитих координатних система у једном истом приступу тумачењу реалности. Зато “завереници” у очима њихових противника добијају карактер посебних монструма код којих се “људско” (и, наравно, сви људски пороци) спаја се “нељудским”, одражавајући на тај начин основну оријентацију конспиролога, у чијој 'свести су оба ова плана по правилу помешана. КОНСПИРОЛОГИЈА И ТРАДИЦИОНАЛИЗАМ Сада ћемо се донекле удаљити од теме и позабавити се помало другачијом сфером, али сфером која је ипак непосредно повезана с конспирологијом. Имамо у виду оно што се данас, уз одређени степен условности, зове “традиционалистичка мисао” (la pensee traditionnelle). Ради се о специфичном правцу који представља беспоштедну критику савременог света, али, за разлику од огромне већине критичара савремене цивилизације, традиционалисти се не ослањају на “хуманистичке” и “прогресивне” вредности, већ на вредности Интегралне Традиције, схваћене као “тотални феномен” коме су подређени сви аспекти друштвеног, политичког и културног живота. Најистакнутији представник и, могло би се рећи, оснивач овог приступа, био је француски езотеричар Рене Генон који је формулисао основне принципе “традиционалистичког” приступа. Ретроспективно, после Генона, у претече традиционализма убројани су и чувени “теократски конзервативци” Запада, као што су Доносо Кортес и Жозеф де Местр, као и неки писци “окултног” правца (на првом месту Сент-Ив д’Алведр). Но, ипак су тек Генон и мислиоци на које је он извршио пресудан утицај “традиционалисти” у правом смислу те речи. Конспиролошки мотиви свакако нису нити су били централни за традиционалисте. Истовремено, они су за њих увек испољавали велико интересовање (о чему сведочи, између осталог, чињеница да је Генон неко време сарађивао са једним тако познатим конспирологом и антимасоном као што је Абел Кларен де ла Рив, и чак је под псеудонимом “Сфинга” писао у његовом часопису Антимасонска Франиуска). Али ствар није у томе што је конспирологија у извесној мери заокупљала традиционалистичку мисао; за нас је далеко важније то што су управо традиционалисти први пут и потпуно јасно формулисали интелектуалну и историјску парадигму оног феномена који се код обичних конспиролога по правилу назива “завером”. Традиционалисти су, у потпуности признајући неоспорни ауторитет сакралне и религиозне Традиције и доводећи до крајњих граница примену традиционалних учења на читаву сферу цивилизацијских и историјских феномена, били (барем теоријски) ослобођсни предрасуда “хуманистичке” и “позитивистичке свести; предрасуда које су, заправо, стајале у основи менталног комплекса конспиролога. Зато је традиционализам могао слободно да разјасни и искаже оно чему су тек “полусвесно” тежиле присталице “теорије завере”. И, у исто време, управо је традиционалистичко разумевање овог проблема могло да разоткрије све грешке, претеривања и заблуде својствене чисто конспиролошкој методици. Све ово нас приморава да, колико нам то дозвољавају оквири овог рада, сажето и у основним цртама репродукујемо логику традиционалиста који разматрају и оцењују конспиролошки фактор. С тачке гледишта традиционалиста, Историја је у потпуности сакрална, она има ванљудски (божански, анђеоски) извор и ванљудски крајњи циљ. Логика Сакралне Историје предодређена је целокупном метафизичком структуром Бића и потчињена искључиво закону Највишег Божанског Провиђења. У оваквој историји човек има изразито симболичку и обредну улогу. Он у земаљском свету заступа и подражава Небеско Начело, реализује у том свету Божански План Провиђења. У тој перспективи човек је сасуд ванљудског, Божанског. (Подсетимо се чувеног места из Псалтира, где Бог каже: “Рекох вам: богови сте”). Али, истовремено с овим, структура Сакралне Историје је потчињена закону Деградације, Инволуције, јер одмах након по својој суштини (есенцији) доброг стварања (пројаве) света, тај свет има само један пут развоја - удаљавање од свог Извора; у противном, повратак у крило Творца значио би престанак постојања света као нечег што је одвојено од Творца, то јест нестанак света као таквог, његов Крај. Дакле, свет, који остаје творевина (а не Творац) креће се у правцу Пада (Пропадања), погоршања, губећи све више и више своју сличност са Начелом. Када циклус света достигне свој минимум (то јест максимум деградације), долази до тренутне Реинтеграције, Повратка отргнуте реалности у крило Првоизвора. Ови пулсирајући циклуси (Појава -Постепено Пропадање - Тренутно Васпостављање) чине основни садржај парадигме Сакралне Историје у најопштијем облику. Човек је у свом свету један од елемената целог сакралног комплекса, што значи да је и његова историја, људска историја, процес цикличне деградације од рајског анђеоског статуса Првобитног Адама Златног Века до палих демонизованих “нељуди” апокалиптичког времена, по чијем истеку се на тајанствен начин јавља Ново Сакрално Човечанство следећег Златног Века. У оквиру ове слике, улога људског фактора у историји добија квалитет дуализма. С једне стране, људи само извршавају планове Провиђења, потчињавајући се објективној логици циклуса, а с друге, и сами представљају актере те историје, јер у земаљској равни управо човек (у сакралном смислу овог термина то значи “виши човек”, “човек као носилац метафизичке свести”) заступа Начело у односу према другим бићима. Пошто с традиционалистичке тачке гледишта људи суштински и принципијелно нису једнаки, и у сфери историје постоји хијерархија између различитих типова људских бића. Једни стоје ближе Вољи Провиђења - и они су активни учесници Историје - а други стоје даље од те Воље и пасивни су у односу на ток историје. У чисто људској перспективи (то јест стављајући у заграде план Провиђења) први тип људи јесте и сматра се владајућим, а други потчињеним. Но, пошто се сакрална хијерархија Традиције заснива на примату Јединства над мноштвом и Квалитета над квантитетом, природно је што се хијерархија владајућих сужава уколико је ближа врху, где се налази један једини симболички Краљ Света, Бого-Човек, Медијатор, Велики Посредник између Земље (људи) и Неба (духа). Ова симболичка фигура (Ћакраварти хиндуистичког учења, сакрални Император кинеске традиције, Цар-Месија јудаизма итд.) представља извор земаљске власти и центар који предодређује земаљску људску историју у складу са Законом Провиђења. Али то биће више није човек у пуном смислу те речи. Он је нешто више, Онје Бого-Човек, очовечени Анђео.2 По мишљењу традиционалиста и Традиције, ми данас живимо у завршном периоду циклуса, у доба помрачености и крајње удаљености творевине од Творца (и у томе се међусобно слажу све аутентичне религије и сакралне традиционалне форме: како хиндуизам тако и ислам, како хришћанство тако и будизам, како таоизам тако и најархаичнији фетишистички деградирани култови). Зато се помрачује и скрива од људи и само Сакрално Начело, што значи и личност Краља Света, највишег извршитеља планова Провиђења на земљи, а центар Историје се такође покрива копреном тајне, ишчезава из видокруга свеопште пажње, одлази у тајанствене и недостижне пределе. Ипак, удаљавање Начела не значи његово реално и потпуно одсуство, оно наставља да бива свеприсутно, само на посебан и тајанствен начин. Тајанс гвено дсловање Краља Света и његових изабраних сабораца не престаје ни на тренутак, чак ни у најмрачнијим и најпрофанијим раздобљима. С друге стране, уколико је у Божанској Логици Историје деградација света метафизички нужна, морају постојати и реализатори те нужности, морају постојати носиоци Разарања. Уколико се ради о људском постојању, онда носилаца сила Разарања мора бити и међу људима. У богословљу се силе Разарања и Деградације персонификују у лику Ђавола, палог Анђела. Метафизичка перспектива традиционализма, пак, означава центар сила Разарања као “Контраиницијацију”, то јест као посебан тип традиције у којој су све пропорције изобличене и сви акценти премештени на потпуно супротна места. Овај центар Контраиницијације јесте други пол историје, извор цивилизацијске инволуције. На његовом челу је пародијски, супротни “Краљ Света”, онај кога Јеванђеље зове “Кнез Овога Света”. Показна заменица “овај” подвлачи имитациони карактер Контраиницијације, која у обрнутој перспективи, “одоздо”, “у чисто овостраном”, репродукује структуру центра Власти Провиђења “одозго”, Власти која има “онострани”, “трансцендентни” карактер - центра на чијем челу стоји истински Краљ Света. Стога је природно што Контраиницијација има и своју људску пројекцију, то јест посебан тип људи који у великој мери свесно извршавају Вољу Усуда, покоравајући се силама Разарања. Овај тип људи, “агената” Кнеза Овога Света, исламска традиција зове “авлииешшејтан”, што дословно значи “свеци Сатане”. Деловање овог контраиницијацијског центра обавезно мора бити скривено од туђих погледа пошто циљеви и задаци Контраиницијације не могу а да не ужасну “неутралне” људе у којима увек нужно постоје макар остаци сакралног и религиозног осећања. Резимирајући традиционалистички поглед на метафизику историје, можемо рећи да смо утврдили постојање тајног центра људске историје који се, осим тога, састоји од двају супротних делова центра Провиђења (Краљ Света) и центра Контраиницијације (Кнез овога света). Неоспорно је да и Деградација света улази у планове Божанског Провиђења и служи некој вишој трансцендентној сврси (дакле, на крају крајева, и сам Кнез Овога Света само је инструмент истинског и једино свемогућег Краља Света!). Али, ипак, у процесу,Историје два пола тајне власти међусобно су раздвојена безданом и налазе се на двема странама у односу на човечанство, представљајући његове историјске и духовне границе: границу Уздизања и Светости, и границу Пада и Греха. Између ова два пола тајне власти води се, током читаве Историје, непомирљива борба која представља последњи и најдубљи садржај глобалног циклуса човечанства.3 Традиционалистичка перспектива нам на тај начин даје најпотпунију и најкомплекснију слику сакралне позадине конспирологије. Али најважније је, по нашем мишљењу, то што обична конспиролошка оптика не омогућава да се направи јасна разлика између тајног центра Провиђења и центра Контраиницијације, што значи да је у току конспиролошких истраживања увек могуће помешати Краља Света с Кнезом Овога Света (као и њихове изабране служитеље, сараднике и “агенте” којима је додељена посебна историјска мисија). То целу ову област чини крајње опасном за недовољно компетентне истраживаче и делимично објашњава онај узнемирујући призвук којим се одликује конспирологија у целини, као и честе и необјашњиво трагичне судбине конспиролога. Будући да нису у стању да разлуче две сукобљене силе унутар тајанственог центра “завере”, конспиролози потпуно спајају нешто што је исто толико међусобно удаљено као што су вода и ватра, рај и пакао. Стога је њихова интуиција осуђена на то да увек буде само узнемирујуће “подозрење” у којем је виша истина чврсто спојена са чудовишном лажју. КОНСПИРОЛОШКЕ ВАРИЈАЦИЈЕ Пре него што приступимо општем концептуалном прегледу конкретних конспиролошких модела, изложићемо варијанте које се најчешће сусрећу. Наше схематско предочавање не претендује на исцрпну класификацију, али ради згоднијег представљања издвојили смо неколико основних типова “теорије завере”. “Масонска завера”. Оватемаје најкарактеристичнија за контрареволуционаре религиозне оријентације, католичке интегристе, православне конзервативце и фундаменталисте. У разобличавању масонске завере традиционално преовлађује теолошка мотивација. “Јеврејска завера”. Овај “чувени” конспиролошки концепт има две основне верзије: теолошку (у којој се критици излажу религиозни аспекти јудаизма) и расистичку (ту је реч о националној специфичности Јевреја и њиховој расној мисији). “Завера банкара”. У ширем смислу: “економска завера”. Ту се конспирологија додирује с политикологијом, економијом и социологијом. Неки аспекти ове конспиролошке варијанте фактички се подударају с политичким доктринама марксизма. “Завера сиромашних” или “бољшевичка завера”. Ова концепција, са своје стране, одговара клишеима европске масовне свести. “Мондијалистичка завера”. Најновији облик конспирологије који разоткрива планове “тајне светске владе” током последњих десетлећа. Одлика ове конспиролошке варијанте састоји се у томе што главни објекат истраживања постају Сједињене Америчке Државе као посебан геополитички центар са својом специфичном и, у низу аспеката, веома сумњивом културном и футуролошком концепцијом. “Завера секти”. Као нову верзију ове прилично старе конспиролошке теме требало би посебно издвојити концепцију “неоспиритуалистичке завере” која разматра политичку активност новомистичких група и покрета. Овде ћемо у неколико речи описати специфичност сваке од ових концепција. ЂАВО С КЕЦЕЉОМ, ЧЕКИЋЕМ И МИСТРИЈОМ Теорија “масонске завере” почела се озбиљно формирати од времена Француске револуције, мада су и раније, у XVIII веку, постојала прилично озбиљна антимасонска иступања (в. Писмо и консултација поводом Слободних зидара које је написало шест доктора са Сорбоне 1743. Најфундаменталнија дела која су разоткривапа масонску и антирелигиозну суштину Француске револуције били су радови француског опата Огистена Бариела и Енглеза Џона Робинсона, објављени 1797, године. Занимљиво је да је Робинсон и сам припадао енглеској масонској ложи, али путовање по Европи, нарочито по Француској и Немачкој, уверило га је да постоји радикална различитост “антирелигиозног” континентапног масрнства и оног енглеског, потпуно лојалног Цркви. Назив главног Робинсоновог рада говори сам за себе Докази о завери против свих религија и свих држава Европе, прикупљени па скуповима Илумината, Слободних зидара и књижевних друштава” (Лондон, 1797). И други значајан откривалац “масонске завере” и непомирљиви непријатељ револуције такође је био масон највишег степена посвећења, Жозеф де Местр, који се сматра оснивачем “апсолутног теократског конзервативизма” и “оцем светске контрареволуције”. Логика Бариела и његових настављача у целини се сводила на следеће: масонство не представља филантропску секуларистичку организацију невиних научникачудака хуманистичке оријентације, како се уобичајено сматрало у XVIII веку, већ тајно друштво антихришћанског и сатанског усмерења, чији је циљ уништење Цркве и европских монархијских држава, успостављање крваве диктатуре и сатанских култова. То друштво има вишевековну историју и одговорно је за све главне катастрофе европске хришћанске историје. Под маском либерализма и слободоумља у масонству се скрива тоталитарни атеизам и тиранија, а спољашња бесмисленост масонских ритуала само служи да прикрије чврсту и разгранату интернационалну космополитску структуру која већ покрива цео свет. Француска револуција била је пројава те сатанске, ђаволске силе. Све масонске ритуале Бариел је протумачио у демонском кључу, а масонству се приписивало демонопоклонство, све врсте богохулних и светогрдних радњи, црне мисе итд. Већ у првим антимасонским књигама појављују се типичне и устаљене дефиниције попут: “масонство је социјалнополитички израз сатанизма”, “масон то је убица, развратник, атеиста и богоборац”. Касније ова конспиролошка тема не добија скоро никакве нове теоријске допуне, а све нове и нове чињенице и интерпретације чињеница прикупљаће се у књигама које демаскирају “ђаволе са кецељом, чекићем и мистријом”. После једног столећа папа Лав XIII издаје антимасонску булу која садржи чувени позив: “Здерите с масонерије маску, покажите је онаквом каква јесте!” На овом новом таласу антимасонства појављују се познати конспиролози, као што су Арман Жозеф Фава, Пол КопенАлбансели, де Бесоније (познатији под псеудонимом Габријел Сулакроа), Абел Кларен де ла Рив и Лео Таксил (разоткривања сатанске суштине масонерије из пера овог последњег, а касније признање фалсификовања и извртања чињеница, својевремено су изазвали огроман скандал у читавом католичком свету). У XX веку ову линију су наставили пољски аристократа Емануел Малински који је написао 25 томова Мисије Божијег народа, и његов коаутор Леон де Понсен који је издавао часопис под класичним називом Контрареволуција. У Русији су ову конспиролошку антимасонску линију Запада (и то првенствено западног католичанства) подржали аутори Алексеј Шмаков и Александар Сељањинов који су, будући упознати са идејама европских контрареволуционара, не само препричали те идеје руској публици путем домаћих дешавања, већ су додали и православни елемент теолошкој подлози антимасонске полемике. Али најзначајнија личност (барем судећи по утицају његових открића на историју XX века) постао је Сергеј Нилус који је објавио чувене Протоколе сионскш мудраиа у којима су “теорију завере” у најупадљивијем и иајупечатљивијем облику изложили сами “завереници”. Ваља истаћи да практично у свим делима антимасонских писаца строго конзервативног, контрареволуционарног начина мишљења основна парадигма остаје непромењена. Разобличавање масонерије спроводи се по једној истој традиционалној схеми. Чак и данас ан гимасонски конспиролози фактички понављају Бариела, како у Европи, где су, уосталом, контрареволуционарна, католичкоинтегративистичка (дакле, имплицитно антимасонска) расположења почела последњих година поново да се шире у одређеним политичким и црквеним круговима, тако и у Русији, где Протоколи сионских мудраиа у време перестројке постају обавезна књига људи са најразличитијим политичким погледима. Занимљиво је напоменути да огорчена тристогодишња полемика антимасона и бранилаца масонства са свим навођеним доказима, разобличавањима, открићима фалсификата и бурним кампањама у штампи, апсолутно никога ни у шта није убедила (и вероватно неће ни убедити). Конспиролошка антимасонска расположења нипошто нису стварана због посебне тежине аргумената откривалаца масонске завере, нити су опадала због убедљивости масонских оповргавања. У конспиролошким циклусима убедљивост фактички није имала никакав значај. Упркос свим истицаним чињеницама, стране са необичном упорношћу остају привржене првобитним парадигмама, које се, ма како то било чудно, током времена скоро не мењају, те у XX веку имају не мање присталица него у XVIII. Антимасонска теза одликује се необичном постојаношћу. То доказује, у најмању руку, да она одговара извесним реалним психополитичким архетиповима који не само што изазивају сличне интуитивне бојазни код људи међусобно тако различитих покољења трију последњих столећа, већ вероватно делују и на сам масонски свет, откривајући стварно присуство двоструког дна у овом чудном политичкокултурном покрету, дна које је можда непознато и самој браћиградитељима Храма. “НАЈБОЉЕГ ГОЈА УБИЈ” С концепцијом “масонске завере” тесно је и понекад нераскидиво повезана концепција “јеврејске завере”. Ова веза је уобличена у изразу, за конспирологе тако карактеристичном, “јудеомасонска завера”. Тај израз је постао распрострањени клише како противника “завере”, тако и антиконспиролошке пропаганде која стапно покушава да докаже неодрживост и гротескност ове синтагме. Ипак, антимасонска конспирологија није увек истоветна са антијудаизмом, иарочито због тога што антимасонство скоро у целини представља религиозну и контрареволуционарну доктрину која првенствено прибегава теолошкој аргументацији, док је антијудаизам често потпуно независан од сваке теологије и заснива се на чисто расној или етничкој аргументацији. Наравно, историјски антијудаизам, као и антимасонство, били су превасходно хришћански. Неприхватање Исуса Христа од стране јудаизма у потпуности је значило темељну опозицију двеју религиозних перспектива, која се још више појачавала захваљујући одређеној прејемствености (континуитету) хришћанства у односу на јудаизам. Осим тога, антијудејски патос је својствен и неким местима из Новог Завета. Проблем је у томе што се многобројна места у Талмуду одликују непомирљивом и теолошки заснованом (у јеврејској перспективи) мржњом према Исусу Христу и према хришћанској Цркви. За разлику од ислама или других традиција, чија је општа религиозна перспектива сувише удаљена од религиозне догматике хришћанства, у компетенцију јудаизма улазила је сва теолошка проблематика у вези са Старим Заветом, његовим тумачењем, дешифровањем смисла личности будућег Месије, итд. 'Го се, свакако, вршило у духу потпуно супротном хришћанском учењу које је недвосмислено, преко светог апостола Павла, објавило крај ере Закона (дакле и теолошке методологије, повезане са том ером) и почетак нове ере Благодати која је наступила заједно са оваплоћењем Речи-ЈТогоса, Христа-Емануила, и која је на радикалан начин изменила све сакралне пропорције религиозног доживљаја света. На тај начин, после Доласка Исуса Христа јудаизам је постао природни и прворафсдни теолошки противник Цркве Христове. Конспиролошки антијудаизам се појавио много касније, тек у оно време када је теократска хришћанска цивилизација Запада почела нагло да се распада. Видећи опадање сопствене религије, неки хришћани су то логично доводили у везу са “роарењима” непријатеља своје вере, а такви су били и јесу -не само “митолошки” него и теолошки - Јевреји који исповедају Закон тако као да Благодат још није дошла у свет. Тако је деградација Цркве и постепено губљење њених централних позиција у друштву довело до настанка концепције “јеврејске завере”, то јест до тезе о постојању политичке и интернационалне тајне организације Јевреја која тежи победи своје религиозне исправности на социјалном, политичком и економском плану, што је могуће само ако се у свету уништи хришћански поглед на свет и с њим повезан друштвени поредак. Конспиролози антијеврејског правца обратили су се талмудској и постталмудској литератури и у њој пронашли основне принципе посебне јеврејске политичке стратегије, засноване на религиозним принципима јудаизма. Одређена места су одисала религиозном мржњом према онима који, с тачке гледишта ортодоксних Јевреја, представљају “невернике”, “идолопоклонике”, “пагане”, “Гоје” (на старојеврејском “народ”), “акуме” (старојеврејска скраћеница од израза “поклоници звезда и планета”). И док је предконспиролошки антијудаизам оптуживао Јевреје за релативно “ситне” магијске и економске преступе (што је често доводило до масовних прогона Јевреја), особеност конспиролошког антијудаизма састојала се управо у разоткривању међународне тајне организације која има за циљ тоталну владавину јудаизма као најјаче религиозне и политичке силе на планети. Веома је занимљиво да су антијеврејска конспиролошка открића претходила таквим политичким феноменима као што је оснивање “Светског јеврејског савеза” Адолфа Кремјеа или ционистичког покрета, који као да су у целини потврђивали бојазни конспиролога о могућој глобалној и према хришћанској цивилизацији деструктивној политичкој делатности јудаизма. Антијеврејске концепције XIX века скоро увек су једнодушне у третирању политичког масонства као инструмента политичког јеврејства. Ово масонство постаје “помоћни” саставни део завере, док су у XVIII веку, напротив, Јевреји сматрани само “савезницима” деструктивне масонске политике. Односи и релације XIX века преносе се у XX век, штавише, антимасонска догматика конспиролога одлази у други план, а антијеврејски мотиви постају доминантни. На размеђу XIX и XX века ствара се и посебна, чисто етничка, расна конспиролошка верзија антијудаизма коју често називају “антисемитизмом”. Тај термин уопште не одговара реалности јер се у огромној већини 'случајева критици и разобличавањима излажу само представници јеврејске нације, док се осталим семитским народима најчешће не упућују никакве “оптужбе”. Овде имамо посла са двоструким феноменом. У првом реду, секуларизована јудофобија, лишена теолошких конотација, повезана је са чињеницом да се јудаизам као религија јасно и недвосмислено обраћа искључиво Јеврејима по националности, то јест једној јединој етничкој заједници. За разлику од већине других религија, јудаизам одбацује прозелитизам и не допушта могућност исповедања јудаизма свим оним људима чије мајке нису Јеврејке по крви. Зато јудаизам као религија претпоставља безусловну припадност јеврејству као нацији и као раси. Отуда и поистовећивање од стране хришћанских конспиролога, природно и делимично основано, јудаиста са етничким Јеврејима који исповедају посебну религију. С друге стране, у овом историјском периоду, у свету који је још увек номинапно хришћански, теолошки аргументи нагло ишчезавају из сфере борбе идеја, а њихово место све више заузимају нове атеистичке или чисто позитивистичке теорије. Током ове епидемичне дехристијанизације Запада богословски антијудаизам губи своју убедљивост. Како су конспиролошке мотивације далеко дубље од рационалних идејних конструкција, антијудаизам религиозне конспирологије прелази у чисто етничку расну доктрину јудофобије, чији носиоци постају пре свега протестантски конспиролози или чак неопагански расистички мистици. Они се најчешће срећу у протестантским германским и саксонским земљама. Као пример могу се навести Чемберлен у Енглеској или Јорг Ланц фон Либенфелс, Немац по националности који је живео у Аустрији. Етничка јудофобија, уколико наравно није у спрези с расистичком гнозом (као у случају Гвида фон Листа и његових следбеника ариософа), своје непријатељство према јеврејству заснива на тврђењу да су социјалнокултурне околности довеле јеврејски народ у расејању (а можда и много пре њега) до својеврсног изрођавања у патолошку, социјално (понекад чак и биолошки) болесну заједницу која није способна да се интегрише у социјално “здраве” етносе. Зато је организовала “заверу” да би потајно разјела те “здраве” етносе и наметнула свету свој сопствени диктат “национапне и економске патологије”. У оваквој оптици религиозна специфичност јудаизма се сагледава само као културни израз биоетничке особености јеврејства, а из ранијих антијеврејских оптужби хришћанских конспиролога етничка јудофобија позајмљује само културнополитичке, економске и правне аргументе. Паралелно са преласком на конспиролошку јудофобију ове врсте, први пут настају и антихришћански мотиви од стране самих конспиролога. Стварају се нове теорије о “јеврејској суштини” самог хришћанства. Појављује се прилично распрострањена једначина: “хришћанство = мина коју су подметнули Јевреји ради уништења аријских народа”. У првој половини XX века управо ова изразито етничка, биолошка и ванрелигиозна варијанта биће прихваћена као основа теорија националсоцијализма и делимично италијанског фашизма. Занимљиво је приметити да је руска конспирологија, како у емиграцији тако и међу дисидентима у земљи, веома ретко прибегавала оваквој чисто етничкој јудофобији, јер су класичне концепције хришћанских контрареволуционара ХУШ-ХХ века биле и даље најраширеније. Међутим, мора се сагледати утицај који је расистички приступ извршио на ову област у целини, и треба признати да чак и тамо где главни акценат пада на теолошке претензије према јудаизму као религији, у конспирологији XX века се увек чисто етнички фактор узима у обзир на овај или онај начин (што је било потпуно туђе ранијим контрареволуционарима за које је одрицање етничког Јеврејина од јудаизма као религије и његово прихватање хришћанства већ самим тим било довољно за његову “конспиролошку рехабилитацију”). Посебна варијанта јудофобије постао је “аријски расизам”, својствен националсоцијалистичким концепцијама. Ова верзија је унеколико усложњавала општу слику “завере” тиме што се, осим Јевреја као извора деградације аријске цивилизације, овде посебно подвлачила улога неаријских народа који су окривљени за “расну сарадњу” са Јеврејима у њиховој негативној геополитици. Неаријске расе су проглашаване “колаборационистима” Јевреја. На тај начин, осим масона, “јеврејски завереници” су по расистичким конспиролозима добили нове “инструменте” “ниже”, неаријске расе. Парадигма “јеврејске завере” представља у највећој мери архетипски конспиролошки концепт; ова идеја постала је толико универзално раширена да је далеко за собом оставила антимасонску конспирологију. Судбина јеврејског народа у XX веку: прогони у Немачкој, стварање државе Израел, ратови на Блиском Истоку, све то не само да потхрањује теоретичаре “јеврејске завере”, него и чини “јеврејски фактор” заиста најважнијом геополитичком концепцијом XX века. Зато читава конспиролошка аргументацнја данас поново постаје актуелна као никада до сада. С друге стране, идеја “јеврејске светске завере” преноси се и на друге етносе у локалиим условима. Тако се по обрасцу ове парадигме граде друге посебне теорије “завере етничких мањина”. Али све оне представљају само прераду једне исте конспиролошке концепције, и није случајно да се тамо где је реч уопште о било каквој “завери”, “јеврејски фактор” појављује пре или касније, независно од тога да ли за то постоје неке основе или не. Цела ствар је у томе што идеја “јеврејске завере” неоспорно одговара дубинским несвееним архетиповима међусобно најудаљенијих људских заједница и можда представља активизацију несвесних енергија које формирају “конспиролошки инстинкт” у његовом зачетку. ВЛАСНИЦИ КАМАТНЕ ПАУЧИНЕ У једној другој верзији конспиролошких концепција “завереници” су “банкари”, “господари светских финансија”. Ова теорија у свом чистом облику садржи најмање мистичних или теолошких елемената и оперише углавном категоријама политичке економије. Међутим, то не значи да је ова грана конспирологије потпуно одвојена од других праваца. Често “завера банкара” и у антимасонским и антијеврејским концепцијама представља органску компоненту свеукупног непријатељског комплекса конспиролога према “завереницима” јер ту је реч о планском освајању економске власти над геополитичким простором планете. Суштина теорије “завере банкара” своди се на следеће: паралелно с настанком зреле капиталистичке цивилизације на Западу, новац, односно капитал као самостална појава, постао је најважнији друштвени фактор, док су раније, у предкапиталистичком и раном капиталистичком друштву, финансије играле мање важну и подређену улогу у поређењу са државним, религиозним и чисто политичким формама. Самосталност у оквиру друштвеног живота финансије су добиле тек онда када су духовне и религиозне правне форме биле одгурнуте на периферију друштвеног живота и престале да одређују карактер друштвеног поретка. При томе се банка, то јест позајмица и камата као извор зараде, а не тржиште, претворила у главни извор стицања капитала. Профит, а не приватни власник, постаје стварни контролор политичких и друштвених процеса. Кредитне способности банкара могле су бити веће од њиховог реалног капитала. Да банка не би банкротирала, путем “узајамног јемства банкара” сваки конкретни банкар ужива подршку међународних кредита. Осим тога, сама специфичност банкарства могла је постати животно опредељење једне посебне идеолошке категорије људи, пошто у нормалном случају хришћанско учење, као уосталом и већина других религија, категорички забрањује зеленаштво. На тај начин, “завера банкара” није завера експлоататора који искоришћавају најамни рад, већ “завера паразита”. С тачке гледишта хришћанске идеологије, они користе стицање новца не на рачун рада, већ на рачун самог новца и, на крају крајева, чак не на рачун реалног новца, већ на рачун фиктивног, који је само обећан клијенту према универзалном договору међу свим лицима која се баве овим бизнисом. У тежњи да се супротстави “завери”, Ватикан је крајем XIX века чак покушао да организује своју, аптернативну католичку банку, борећи се против “непријатеља” његовим средствима. Али тај покушај се завршио фијаском, захваљујући кампањи у штампи, организованој са циљем да се дискредитује председник ове банке. Историјски успешни покушаји да се прекине зависност од Светске банке били су само краткотрајни периоди постојања Рајхсбанке у Хитлеровој Немачкој и Националие банке у Мусолинијевој Италији, као и покушај да се организује исламска банка у савременим исламским земљама. Тако је теорија “завере зеленаша” у одређеној мери предодредила конкретне политичке потезе неких политичких режима, не остајући само пуко теоретисање идеолога конспирологије. Против Светске банке била је уперена пропаганда одређене струје марксиста који су иступали не само против “присвајања вишка вредности” од стране капиталистапредузетника, него и прогив берзанског система који представља светињу развијеног (али не и раног!) капитализма. Уочљиво је да историјски марксисти нису увек покретали ово питање. Веома често је банковнокаматни аспект капиталистичког система антикапиталистичка комунистичка критика једноставно прећуткивала. Чак је и Лењин покаткад наводио банковни систем капитализма као узор за социјалистички систем. Најдоследнији антибанкари били су управо националсоцијалистички теоретичари (у првом реду Готфрид Федер) и савремени исламски економистифундаменталисти. На “пауке каматног капитала” антибанкарска конспирологија пројектује целу основну структуру општег конспиролошког архетипа. Циљ њихове завере је потчињавање човечанства, стварање посебне цивилизације коју само они контролишу и у којој ће све економске и социјалнополитичке вредности бити преокренуте: сваки стваралачки импулс (не само производни већ и организациони и приватносопственички) биће потчињен економској цензури паразита који ништа не производе и чак ништа не организују. Паразита који узурпирају право апсолутне контроле сваког друштвеног и приватног подухвата. Интересантно је да неки савремени антибанкарски конспиролози (посебно чилеански писац М. Серано) учеснике “завере банкара” не сматрају само крајње порочним људима и стециштем свих изопачености и грехова, него и тврде да се “светско братство банкара” састоји од посебногтипастворења, која Стари Завет зове 'шеддим” и која представљају резултат ванредне мутације до које је дошло код продуката преступних бракова између људи и животиња. Понекад се оваквим екстравагантним демистификацијама у својству илустрација додају веома упечатљиве фотографије водећих светских банкара! На тај начин “окултна” димензија основног конспиролошког сценарија може се открити и у једној тако прозаичној сфери, као што су економија и финансије. ПОДСТРЕКАЧИ СВЕТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У посебну подврсту “завере” убраја се комунистичка теорија “светске револуције” која је у пракси, после револуције у октобру 1917. Године у Русији, почела логично да значи “извоз совјетског модела”. Управо је “бољшевичка претња” и с њом повезана теорија “бољшевичке завере” за извесно време заменила конспиролошку забринутост европских антимасона прве половине XX века, а затим се управо на тој основи формирао широко распрострањени клише “капиталистичке” и “антисовјетске” пропаганде. Ова концепција се може одредити као “завера беде”. Смисао “завере” је у томе што одређена категорија људских бића, односно посебан социјални тип, не поседује неопходне квалитете ни за организацију производње, нити за учешће у њој у својству најамне радне снаге, нити пак за укључивање у систем банкарске контроле над сфером производње. Но, упркос томе, ова категорија није задовољна својим маргиналним положајем и тежи тренутној одмазди и успостављању власти над читавом структуром друштвених односа и организовању “диктатуре сиромашних”. Одређени аспекти комунистичке идеологије - “диктатура пролетаријата”, мржња према производним (те стога и “реакционарним” и “колаборационистичким”!) елементима професионалним радницима, сељацима итд, као и извесне стране совјетске историје, у потпуности су потврђивали основне поставке ове теорије. Завера “чистих” револуционара усмерена је ка искоришћавању кризних појава у друштву које отварају широко поље рада за “заверенике”, потпупо лишене ма каквог програма, те у условима дисциплине, цинизма и лукавства дају “сиромашнима” политичку власт, док друге политичке снаге остају робови сопствених идеолошких конструкција. Првобитна реалност бољшевичких револуција одговарала је управо оваквом “лумпенпролетерском” сценарију, а тек касније су цинични пробисвети, који су дошли на власт, почели да прагматично искоришћавају елементе позитивнијих социјалних програма. Пошто овај маргинални елемент постоји мање или више у свим друштвима, после победе бољшевика у једној геополитичкој области, може се очекивати извоз њихових теорија и у друге области јер носиоци ових теорија потенцијално увек постоје. На тој основи опасност “бољшевичке завере” увек је присутна на политичком хоризонту свих оних режима “који још нису постали комунистички”. Стварањем “социјалистичког лагера” после Другог светског рата опасност од “светске револуције” је добила конкретне, опипљиве облике у виду “просовјетске пропаганде”, “совјетских специјалних служби” итд. Као посебан случај антибољшевичке конспирологије, створен је мит о “свуда присутном КГБ” који је стекао статус посебне тајне организације, тајног друштва, чији су се циљеви и задаци простирали знатно даље од политичког и идеолошког програма совјетске државе. “КГБ” је постепено прерастао у самосталну конспиролошку категорију која је постала скоро независна у односу на саме комунистичке режиме. Комунистички режими су, будући да су реализовани у пракси, постепено губили црну копрену нељудске чудовишности, савршено неопходну свим конспиролошким конструкцијама. Осим тога, реални бољшевички режими (изузев, можда, Камбоџе у време Пол Пота) прилично брзо су упили у себе знатан број социјално позитивних државних или националистичких елемената који су социјалистичке земље претворили у сувише обичне системе за конспиролошке појмове. “КГБ” је пак, због своје тајновитости, остао језгро антибољшевичких открића консгшролога. Теорија “завере сиромашних” има, наравно, и “окултну” позадину. Прво, ратоборни атеизам комуниста је увек у религиозним конспиролозима изазивао сумњичавост и узнемиреност, атеизам који у теолошкој перспективи већ сам по себи мора да значи “присуство ђавола”, а то значи и његових мање или више свесних људских агената. Друго, и то се нарочито односи на касни, такозвани “развијени социјализам”, интересовање одређених кругова у Брежњевљевом совјетском руководству за окултизам и неоокултизам створило је концепцију о постојању “института црне магије” у оквиру КГБ који користи мистичку праксу ради реализације психичке контроле унутар земље и ради организовања планетарних психодиверзија, На тај начин, антибољшевичка конспирологија поседује традиционални и архетипски “окултни” аспект, карактеристичан за ову област. Осим тога, постоје занимљиви конспиролошки (у мањој или већој мери) радови који разјашњавају “мистични” карактер комунистичке идеологије у целини. (Најзанимљивији су, по нашем мишљењу, радови Фанатици Апокапипсе Н. Кона и Социјализам као појава светске историје И, Шафаревича.) ПРЕТЊА 'НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА' Током последњих деценија, нарочито после Другог светског рата, развио се још један, најновији конспиролошки правац који се бави разоткривањем “завере мондијалиста” или једноставно “мондијализма”, Реч “мондијализам” потиче од француске речи топс!е, што значи свет. У принципу, то је нова актуализација традиционалних конспиролошких упозорења о “тајној светској влади” која води човечанство ка последњој, крајње чудовишној фази постојања. Ново у антимондијализму јесте посебна геополитичка улога Сједињених Америчких Држава, као и онај културни и социјални архетип који се дефинитивно и стабилно формирао унутар ове велике силе. “Американизам” је основна црта мондијализма, јер су управо САД постале стратегијски и идеолошки центар постиндустријског неокапитализма, и управо у њима су идеолошке импликације капитализма достигле свој логичан врхунац, и економски и културно. Антимондијалистички конспиролози (најзанимљивији међу њима су; Јан Монкомбл, Анри Костон, Жак Бордје, Жорж Пирбо, Жак Плонкар д’Асак, Бо де Ломни, Пјер Фонтен, Пјер де Вилмарест, Пјер Вирјон, а од руских аутора на првом месту треба поменути публицисту А. Кузмича) посебну пажњу поклањају полутајним организацијама, као што је Трилатерална комисија или Билдербершки клуб, и званичним организацијама, као што су Римски клуб, УНЕСКО и Међународна амнестија. Према овој конспиролошкој верзији, мондијалистички покрет тежи да свим земљама света наметне један исти социјалнополитички образац друштвеног уређења који ће бити копија америчког модела и у којем ће све националне, територијалне и културне особености држава и нација бити укинуте, као што је то историјски већ остварено у случају америчких држава. Идеолошки модел мондијализма јесте посткапитализам, посебни “Иови светски поредак”, заснован на доминацији технократске елите и тоталној контроли природних социјалних процеса. Мондијалисти нарочито предлажу да се од магнетне картице, која већ сада у већини европских земаља служи као основни финансијски документ личносги, начини некаква “протеза Ја”4, што подразумева укидање и законску забрану свих квалитативних карактеристика које су до данашњег дана одређивале човекову личност — укидање и забрану националне, државне и политичке припадности, све до потпуне нумеризације и изједначавања човека са обичним редним бројем. Нови светски поредак представља варијацију “утопијског социјализма”, али је у њему посебан акценат стављен на технолошку, постиндустријску страну која ће, по мишљењу идеолога мондијализма, омогућити остваривање потпуне контроле процеса производње и расподеле, што се није могло постићи у историјском индустријском социјализму. С тачке гледишта антимондијалистичких конспиролога, будуће уједињење Европе представља чисто мондијалистички подухват, усмерен ка коначном уништењу националне и културне специфичности европских народа и држава. Стога претпостављени Нови светски поредак, виђен из оваквог угла, добија чудовишне црте некакве цивилизације Антихриста која треба коначно из света да протера последње остатке квалитативног постојања како у социјалној, тако и у културној сфери. “Завереници” и мондијалисти, у представама конспиролога, овога пута су политичари “проамеричке” усмерености који заступају геополитичке интересе “американизма” и “космополитизма”. При томе, доминантни мотив “завере” постаје технократија и апсолутни примат “либералне економије” (економије потпуно слободног тржишта) над свим осталим социјалним, националним и политичким факторима. “Американисти” у очима антимондијалистичких конспиролога не поистовећују се, наравно, са Американцима, као што, уосталом, у другој конспиролошкој верзији “агенти бољшевичке завере” нипошто нису истоветни са “совјетским људима”. “Американисти” - то је најновији облик оног истог старинског и једнообразног типа “завереника” који као и увек тежи изградњи “антицивилизације”, некаквог у највећој мери патолошког поретка ствари, само што овог пута “завереник” није толико “масон” или “бољшевик”, колико “технократа” и прагматични, срачунати “футуриста”. Антимондијалистичка конспирологија и актуелне трансформације бившег социјалистичког лагера третира као резултат укључивања “совјетских режима” у опште мондијалистичке планове, а нови руски конспиролози чак наводе ко од чланова Политбироа или Академије Наука СССР улази у састав мондијалистичког комитета Трилатералне комисије. Ова верзија “завере” у обновљеном облику свакако представља данас најактуелнију верзију и као да у себи сумира све предходне конспиролошке теме и мотиве, дајући им нови и савремени призвук. У принципу, најдоследнији антимондијалисти сматрају “светску заверу” прошлих столећа преамбулом мондијализма, а као доказ за то наводе чињенице историјске повезаности мондијалистичких структура са савременим масонством (на пример, оснивач Билдербершког клуба био је масон), ционизмом и јеврејством у целини (поменути Жак Атали који је Јеврејин по вероисповести и по крви), с “банкама” (што је очигледно) и чак са “бољшевизмом” (што се доказује позивањем на процесе перестројке у Источној Европи). Но како се крај XX века не одликује нарочитом религиозношћу, теолошких аргумената и помињања ђавола нема код савремених конспиролога (барем код савремених европских конспиролога, док се, ма како то било парадоксално, руска конспирологија из времена “перестројке” обраћа религиозним догматима исто тако често као и исламска). Занимљиво је истаћи улогу која се у Новом светском поретку додељује једној посебној идеологији коју противници мондијализма називају “идеологијом Волта Дизнија”. Карактеристично је даје Дизни био један од најистакнутијих представника америчког масонства, што служи као довољан разлог његовог укључивања у сферу посебне пажње традиционалних конспиролога. Али у области културе “мондијалистичка идеологија Волта Дизнија” дефинише се као усађивање у масовну свест “вештачке безбрижности”, претерано велике пажње која се поклања најбезначајнијим детаљима свакодневног понашања (као код јунака његових цртаних филмова), примата забаве над интелектуализмом, конформистичке аполитичности, ситног људског опортунизма у бизнису и, у целини, некаквог посебног привида живота који се одвија по законима визуелног илузионизма цртаних филмова. Стога за конспирологе чак и Мики Маус постаје веома злокобна фигура која угрожава идентитет националних и државних структура европских друштава. (Иста оваква судбина задесила је и јунака совјетских цртаних филмова Чебурашку, кога су руски конспиролози оптужили за “космополитизам” и одсуство у њему не само националних него и животињских карактеристика по којима би се могао уврстити у неку одређену врсту животиња.) СВЕТСКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА ЈЕРЕСИ Као чист израз “окултне завере” могу да послуже конспиролошке теорије које се односе на геополитичке програме различитих јеретичких секти. Најочигледнији објекти демаскирања овде су свакако сатанска тајна друштва која отворено проглашавају своју преданост Ђаволу и Злу. Такве сатанске секте (као на пример Лавејева “Црква Сатане” и многи други покрети) савршено потврђују општу конспиролошку доктрину. А опет, политички и геополитички утицај управо ових неприкривено сатанских секти до те мере је ништаван, да се чак и најсмелији конспиролози не усуђују да наводе “доказе” њихових контаката с више или мање утицајним носиоцима друштвеног или политичког живота. Другачије је с оним сектама које се најчешће одричу сваког сатанизма и, напротив, издају се за аутентичне носиоце религиозне и езотеричне истине. Као карактеристичан историјски пример може да послужи теософски покрет који је знатно утицао на међународну политику почетком XX века, нарочито у Индији, где руководилац Теософског друштва Ани Безан умало није била изабрана за председницу индијског националног Конгреса. Осим тога, позната је епизода из историје овог покрета када су његови лидери на превару хтели да наметну свету специјално припремљеног “Месију”, у чијој улози је требало да наступи млади Кришнамурти који је, међутим, измакао контроли својих учитеља. Значајан утицај на политику имали су и чланови окултистичког покрета Паписа и његових следбеника. (Уочи пада монархије у Русији “окултисти”, како западни тако и домаћи, играли су прилично чудну и мало познату улогу у највишим врховима политичког живота државе.) Почев од шездесетих година XX века, од свих прстходних неоспиритуалистичких и чисто јеретичких струја почело се формирати више или мање хомогено културно поље које пеизоставно карактерише претензија ка “месијанском” васпостављању духовности и мржња према ортодоксним традицијама. За конспирологе је ова појава била симптоматична, пошто су у овој “новој духовности” без тешкоћа откривали елементе типичне “завере”, усмерене на рушење остатака ортодоксије и подривању последњих људских критеријума. Већина секти нудила је својим члановима “отвореност у односу на онострану реалност”, што је неизбежно доводило до душевне патологије. При томе су се неке од неоспиритуалистичких секти отворено мешале у геополитичке процесе (посебно секта Муна која потпомаже и чак оснива неке мондијалистичке комитете). Врхунац конвергенције неоспиритуалистичких и секташких покрета јесте покрет Ме у А§е (“Ново Доба”, “Нова Епоха”) некакво универзално и прилично неформално удружење најразличитијих праваца неомистицизма и савремених јереси. Чини се да је Њу Ејџ постепено постао псеудорелигиозна компонента мондијализма, синкретички и свеобухватни заједнички именилац сваке хетеродоксне и јеретичке мистике и религиозности. Уз то, Њу Ејџ ужива покровитељство једне, с тачке гледишта савремене конспирологије, тако “истакнуте” личности као што је енглески принц Чарлс који је повезан са свим могућим мондијалистичким, ционистичким и масонским комитетима, те се налази у центру пажње разоткривача “светске завере”. Као посебна подврста неоспиритуалистичке “завере” може се сматрати “уфолошка завера”, то јест “завера бића из летећих тањира”. Овде архетипска парадигма конспирологије достиже свој екстремни облик пошто у центру “завере” више нису само људи, већ “разумна бића с других планета”. Дошљаци из летећих тањира су “тајни управљачи земље” који теже да успоставе посебан поредак што одговара посебним “нормама космоса”. Често уфолози своје доктрине украшавају таквим изразитим подробностима да се чини да их они намерно измишљају како би максимално удовољили захтевима разоткривача “завере”. Постоје чак верзије да се “бића с других планета” и “пилоти летећих тањира” не појављују из других светова већ из средишта земље (што тачно одговара традиционалним представама по којима се пакао налази у средишту земље, иако, очигледно је, слична претпоставка због нечега не пада ни на памет уфолозима који заступају концепцију “подземних бића с друге планете” “Шга1еггех1ге'). Најподробније излагање уфолошких теорија у конспиролошкој перспективи може се наћи у књигама Жана Робена и сада већ покојног Пола Бержијеа. На чудан начин повезани с темом “летећих тањира”, јављају се код конспиролога и мотиви “нацистичког езотеризма”. Први пут су се појавили у књизи Луиса Пауелса Јутро мага и надаље послужили као извор надахнућа за низ. Аутора који су истраживали ову тему. У овој верзији “завереници” постају бивши хитлеровци (посебно хитлеровски научници) и њихови неонацистички сарадници. Они и после пораза Немачке у Другом светском рату теже успостављању светске владавине путем примене “алтернативне технологије” или посебних магијских средстава, разрађених у тајним лабораторијама Рајха скривеним у Јужној Америци, Канади или чак на Антарктику. Неки тврде да су управо “нацистички езотерици” лансирали летеће тањире као своје тајно оружје и треба признати да је прво веродостојно помињање НЛО дагирано 1944. Године и то од стране енглеских пилота који су обављали војна надлетања изнад територије Немачке. Фрагменти овог “антинацистичког” конспиролошког модела, који доказује да тајне силе Четвртог Рајха спремају човечанству страшну катастрофу као одмазду за пораз у рату, често се срећу у информативним средствима како Истока тако и Запада, изазивајући параноидни страх од “фашизма”. Производња таквог страха карактеристична је за пропаганду међусобно потпуно супротних савремених политичких режима, који често немају ничег заједничког осим овог паролашког и наметљивог антифашизма. ЗАКЉУЧАК Могли бисмо наставити набрајање конспиролошких варијанти и даље развијање сваке од набројаних тачака, издвајајући њихове подврсте и поједине прелазне верзије. На исти начин могли бисмо да путем спајања ових или оних аспеката конспиролошких теорија “завере” знатно проширимо спектар конспиролошких могућности, било већ разрађених, било оних које ће разрађивати будућа поколења конспиролога. У сваком случаЈу, нама је било важно да пре свега илуструјемо конкретним конспиролошким концепцијама нашу тезу о озбиљности конспирологије као методолошког, па чак и идеолошког феномена који је у сваком случају вредан детаљног и непристрасног изучавања и анализе. Не треба ни помињати да су у целом свету овој теми посвећене не само стотине и хиљаде књига, већ и стални конспиролошки часолиси и билтени који садрже најновије и актуелне информације о овој проблематици. Одсуство нечег сличног код нас, уз постојање очигледне склоности мноштва публициста па и обичних људи према конспиролошким темама и расправама, очигледно представља тужан пропуст. То често доводи само до емотивних и гневних и, нажалост, некомпетентних полемичких спорова који не воде никуда и који не откривају ништа ново у овој области. По нашем мишљењу, неопходно је исправити овај недостатак. С теоријске стране, у закључку бисмо хтели истаћи да ни у западним истраживањима нема јединствене синтезе различитих конспиролошких мотива и хипотеза, што је жалосно, будући да на европским језицима постоји богата традиционалистичка литература која даје све неопходне принципе за свођење посебних аспеката у јединствену конспиролошку слику. Та слика би, уз максималан степен истинитости, не само одговарала историјској реалности, већ би и најпотпуније осветљавала фундаментални несвесни импулс који подстиче све нове генерације истраживача да се, независно од њихове политичке и идеолошке опредељности, обраћају конспиролошком методу и непрестано репродукују разноврсне варијанте јединствене и опште конспиролошке схеме, како на глобалном, светском, тако и на посебном, локалном нивоу. II ТАЈНА ДРУШТВА И ОКУЛТНЕ СИЛЕ ИСТОРИЈЕ МЕТОД “ИСТОРИЈСКОГ БЕЗУМЉА” У свом реферату о данас већ заборављеном езотеријском аутору Грасе д’Орсеу (о којем ћемо касније говорити), на колоквијуму “РоШса Негшечса” француске асоцијације за истраживање тајних аспеката Историје - Жан Клод Друен је поводом овог изузетно занимљивог конспиролога употребио израз “безумник од историје” (“1е/ои т1опдие”), по аналогији са 'безумницима од књижевности” (1е/ош Шегаггез”), како француски културолози називају све “уклете песнике и писце” од Нервала и Бодлера до Селина, Антонена Артоа и Езре Паунда. Израз “безумник од историје” је, по нашем мишљењу, веома срећно изабран. Јер, ослањајући се на сличност ове формуле са “безумницима од књижевности”, може се рећи да се управо “безумницима од историје” мора приписати централно место у савременој историјској науци, исто онако као што су “безумници од књижевности” данас постали мерило и централне личности савремене “књижевности”. С друге стране, оно што је фарисејској и лицемерној позитивистичкој култури буржоаске Европе друге половине XIX и почетка XX века изгледало као “патологија” у светлости савремених истраживања у области историје религија, “дубинске психологије” и митологије показало се као најјаснији и најдрагоценији израз интелектуалнопсихичке “норме”. Односно, као откривање фундаменталних архетипова људског бића и основа његовог несвесног и делом надсвесног нивоа. Према становишту с краја XX века, један рани “социјалистички реалиста” као што је Зола, с његовим бескрајним серијским романима, оптерећеним подробним дескрипцијама, изгледа далеко више “патолошки” и “безуман”, него Лотреамон или Рембо, у чијем се привидном “безумљу” стварно откривају кристалне интуиције вечних сакралних истина које граде основу сваке интелектуалне и психичке норме. Исто то важи и за “историјско безумље”, то јест за “конспиролошко” (у најширем смислу) виђење историје. “Буржоаска” и “позитивистичка” догма о фундаменталној случајности свих историјских процеса у наше време исто је тако гротескна и апсурдна као и метод “социјалистичког реализма” у уметности. Интуиција неумољиве логике Историје (фаталне у неким случајевима и провиденцијалне у другим), као и претпоставка о учешћу посебних категорија људи који су потпуно или делимично свесни своје мисије у припремању и оријентацији историјског процеса представља основу метода “историјског безумља”. Тај метод, шокирајући агностике, заправо потпуно одговара свим сакралним и религиозним учењима, духу и слову сваке истинске и аутентичне традиције. Историја има смисао и циљ. Њоме управљају комбинације архетипских принципа који се изражавају у овим или оним идеолошким облицима и који, са своје стране, имају међу људима своје носиоце. Носиоци су хијерархијски груписани око идеолошких принципа у складу са својим схватањем њихове суштине. Овај циљ и смисао Историје у вези су са Божанским Планом и стога њихово разумевање спада у област метафизике, духа, традиције, а у одређеним случајевима и у област религије. При томе је управо ова област најскривенија и најтајанственија, јер се у њој остварује реални контакт Божанског и земаљског. Стога је то област тајне, а духовне организације које исправљају и усмеравају ток историје јесу “тајне” организације. (У хришћанству ова идеја се пројављује у предању о седам невидљивих праведника на којима се држи свет, а у Другој Посланици апостола Павла Солуњанима овај говори “о оном који задржава” (на грчком катехон), то јест о тајанственом присуству које штити “средину”, земаљски свет, од доласка Антихриста, итд.) Али да би непосредно утицали на ток спољних догађаја, метафизички и савршено “тајни” центри су принуђени да стварају посредничке организације, еманације које не поседују пуноћу и непоколебљивост строго метафизичког знања. Управо су те полутајне организације, које служе као инструмент правих скривених ценгара, и добиле назив “тајних друштава” (1а зоае1ее кеспке). Метод “историјског безумља” најчешће истражује управо ова полутајна друштва, јер прави метафизички центри остају изван видокруга људи који се руководе само “историјском интуицијом”, а не непосредном и потпуном иницијацијом и духовном реализацијом. Попут “књижевних безумника” који тек посредно долазе до интуиције сакралног, поседујући његов одраз у психичкој сфери (јер услед одсуства иницијације нису у стању да достигну највише висине непосредног поистовећења с Небеским ЈТогосом), “безумници од историје” интуитивно разумевају тајну логику цикличног разпоја и препознају метафизику историје по њеним одразима у полутајним организацијама и њима својственој идеологији. Стога су и једнима и другима својствене извесне погрешке, исклизнућа и искривљавања по којима се разликују од истинских посвећеника. У томе се и састоји једини аспект у којем се реално и без знакова навода на њих може применити термин “безумље”. У поређењу са профаним “нормалним историчарима”, пак, они представљају истинске “геније” и натпросечне истраживаче, а њихове концепције по својој истинитости и методолошкој вредности далеко превазилазе сав онај бедни, чисто фактолошки и бесмислени Сизифов посао “позитивиста” и “критициста” историјске науке. СИНАРХИЈА СЕНТ-ИВА Д’АЛВЕДРА Један од изузетно занимљивих и открићима богатих окултних конспиролога јесте Сент-Ив д’Алведр.
0 Comments
Leave a Reply. |
Details
AuthorWrite something about yourself. No need to be fancy, just an overview. ArchivesCategories |